Šta je demencija?
Demencija se definiše kao stečeno sniženje mentalnih sposobnosti u najmanje dve oblasti (na primer: pamćenje i govor, pamćenje i opažanje, orijentacija u prostoru i opažanje itd.) i vremenom se pogoršava.
Demencija je sindrom, odnosno skup simptoma (smetnje koje opaža sam bolesnik) i znakova (ono što prilikom pregleda nalazi lekar), koji se javlja u oko 150 različitih bolesti.
Oko 5% osoba posle 60 godina života boluje od neke vrste demencije, a sa svakih 5 godina života, ova učestalost (prevalenca) se udvostručava.
Demencije su bolesti koje najviše opterećuju negovatelje i finansijski su najzahtevnija (očigledni i skriveni troškovi) oboljenja.
Utvrđivanje uzroka demencije je od velike važnosti za lečenje i zahteva detaljan klinički pregled i dopunska ispitivanja.
Najčešće demencije su Alchajmerova bolest (oko 60%), Vaskulne demencije (oko 15%), Demencija sa Levijevim telima (oko 10%), Frontotemporalne demencije (5-10%), dok na sve ostale uzroke odlazi svega oko 5%.
Kako se ispoljava demencija?
Demencija se ispoljava različitim poremećajima u pamćenju, govoru, pažnji, opažanju, mišljenju, ponašanju, raspoloženju i dr.
Ispoljavanja demencije se svrstavaju u tri grupe: kognitivna ispoljavanja (smetnje pamćenja, govora, prostorne orijentacije i drugo), promene u ponašanju i psihološki simptomi (uznemirenost, sumnjičavost, halucinacije, strahovi, neraspoloženje i drugo) i poremećaj aktivnosti svakodnevnog života (delimična ili potpuna nemogućnost obavljanja profesionalnih, kućnih i rekreativnih aktivnosti).
Prva i treća grupa smetnji su prisutne stalno, a druga se javlja ili stalno ili povremeno u nekoj fazi bolesti.
Najčešća ispoljavanja su sledeća:
Smetnje pamćenja su u početku u smislu lakše zaboravnosti, (na primer zaboravljanje datuma, dana u nedelji, imena osoba i dr) i ometaju najpre složene profesionalne aktivnosti a kasnije i svakodnevne kućne i rekreativne aktivnosti.
Mogu da postoje teškoće u nalaženju reči a kasnije i razumevanje tuđeg govora.
Poremećaj pažnje se javlja u smislu dekoncentrisanosti i nemogućnosti održavanja duže i podeljene pažnje.
Često se javlja dezorijentisanost u prostoru, što se najpre ispoljava u nepoznatoj, a potom i u poznatoj sredini.
Smanjena je sposobnost vršenja različitih zadataka i rešavanja problema, najpre težih profesionalnih aktivnosti, a kasnije i svakodnevnih aktivnosti.
Moguće su razne promene raspoloženja kao što su apatija ili depresivnost ili pak razdražljivost, kao i promene u ponašanju kao što su pasivnost, nezainteresovanost, nepoverljivost, sumnjičavost, agresivnost, odlaženje od kuće i drugo.
U završnoj fazi demencije bolesnici su vezani za postelju, ne komuniciraju, ne kontrolišu mokrenje i stolicu, postaju osetljivi na infekcije.
Veoma važno pitanje je : Da li je svaka zaboravnost početak demencije?
Zaboravnost nije uvek znak bolesti i ako se tokom minimum šest meseci ne pogoršava i ne dovodi do smetnji u profesiji i svakodnevnom radu, najverovatnije nije reč o početnoj demenciji.
Ukoliko se zaboravnost pogoršava i dovodi do problema potrebno je medicinsko ispitivanje.
Demencija može da počne i sa pojavom promena ponašanja koje nije tipično za dotičnu osobu i koje postaje upadljivo za okolinu.
Nekad se prvo javljaju smetnje govora, orijentacije, kontrole pokreta, poremećaj pažnje, mišljenja i drugih funkcija mozga.
Ispitivanje se sastoji od neurološkog i psihijatrijskog pregleda, neruropsiholoških testova, odgovarajućih laboratorijskih analiza krvi, skenera mozga ili magnetne rezonance mozga i drugih analiza prema potrebi.
Veoma je važno odrediti vrstu demencije zbog specifične terapije koja treba da se primeni.
Šta su uzroci demencije?
Demencija nastaje kao posledica različitih bolesti mozga ali i bolesti koje zahvataju i druge organe i tkiva (njih oko 150) koje dovode do gubitka nervnih ćelija (neurona), a kako se ove ćelije praktično ne obnavljaju, kod većine ovih bolesti tokom vremena nastaje pogoršanje u tri navedena domena demencije (kognicija, ponašanje, aktivnosti svakodnevnog života).
Dva najčešća oblika demencije su Alchajmerova bolest i vaskularna demencija.
Alchajmerova bolest je najčešći uzrok demencije i čini više od polovine ovih oboljenja.
Tačan uzrok Alchajmerove bolesti nije poznat, a u osnovi oboljenja je nakupljanje belančevine amiloida beta u mozgu, zbog čega je onemogućen prenos informacija između nervnih ćelija za šta je posebno odgovoran acetilholin.
Zbog toga dolazi do progresivnog propadanja nervnih ćelija koji je najizraženiji u slepoočnim režnjevima i to sa njihove unutrašnje strane (hipokampus), što dovodi do teškoća sa pamćenjem.
Proces propadanja neurona se širi vremenom i u temeni i čeoni režanj što dovodi i do poremećaja ostalih funkcija mozga.
U tipičnim slučajevima Alchajmerova bolest počinje sa smetnjama pamćenja, teškoćama nalaženja reči ili promenama raspoloženja. Posle najmanje 6 meseci uočavaju se problemi u svakodnevnim aktivnostima za razliku od obične zaboravnosti koja se ne pogoršava.
Sa napredovanjem bolesti mogu da se razviju i drugi problemi, kao što su izmene ličnosti, promene raspoloženja i ponašanja, poremećaj mišljenja i drugo.
Vaskularna demencija je druga po učestalosti među demencijama.
Propadanje moždanih ćelija može nastati zbog većeg moždanog udara (infarkta mozga) ili se radi o nizu malih moždanih udara, tzv. mikroinfarkta mozga, zbog čega se naziva multi-infarktna demencija.
Moždani udar nastaje začepljenjem (nastaje ugrušak-tromb sa prestankom ishrawivanja dela mozga krvlju) ili pucanjem nekog krvnog suda u mozgu (moždano krvavljenje, takođe sa prekidom ishrane dela mozga).
Posledice većeg moždanog udara su obično jasno uočljive jer naglo nastaje slabost polovine tela, smetnje govora, koncentracije i drugih funkcija. Dijagnoza multi-infarktne demencije je teža.
Kod malih moždanih udara moguće je da se previdi i da se ne prida značaj trenutnoj simptomatologiji a da se vremenom ispolje poremećaji u intelektualnim funkcijama. Skenerom glave je moguće precizno utvrditi postojanje multi-infarka mozga. Takođe je čest oblik vaskulne demencije i hronična slaba prokrvljenost mozga sa smetnjama hoda, mokrenja, pamćenja, koncentracije, mišljenja i drugo.
Najznačajniji faktori rizika za nastajanje vaskularne demencije su starije životno doba, povišen krvni pritisak (veći od 120/80), pušenje i visoke vrednosti holesterola, posebno “lošeg” holesterola teže ili ponovljene povrede mozga, nasledni faktori, niži nivo intelektualne aktivnosti (odsustvo intelektualnih stimulacija) itd.
Demencija sa Levijem telima je treća demencija po učestalosti.
Ona se karakteriše intelektualnim padom, ponovljenim vizuelnim halucinacijama (vide ljude i/ili životinje kojih nema), znacima parkinsonizma (usporeni pokreti i hod, ukočenost mišića, smanjenje mimike i gestikulacije i dr.), oscilacijama budnosti/spavanja i intelektualnog funkcionisanja, a kod nekih bolesnika i depresijom i neprovociranim padovima i smetnjama spavanja.
Fronto-temporalne demencije su četvrta grupa po učestalosti i karakterišu se početkom sa smetnjama ponašanja (nekativnost-apatija ili pojačana aktivnost sa dezinhibicijom-neprikladnim ponašanjem) ili sa smetnjama govora (smanjeno razumevanje tuđeg govora i pojmova – semantička demencije; nemogućnost produkcije govora – primarna progresivna afazija).
Ovaj tip demencije se ne karakteriše smetnjama pamćenja i prostorne orijentacije. U skoro trećine ovih bolesnika postoji nasledna komponenta. Često se ovi bolesnici leče kao psihijatrijski slučajevi jer je razlikovanja teško.
Druge bolesti mozga koje mogu dovesti do demencije su: Parkinsonova bolest, zapaljenje mozga, tumori mozga, Hantingtonova bolest, normotenzivni hidrocefalus i drugo.
Kakve su mogućnosti prevencije i lečenja demencije?
Za sad nisu poznate mere koje bi sigurno štitile od nastanka demencije ali su u toku mnogobrojna istraživanja u ovom pravcu. Ona su pokazala da pravilna ishrana u mlađim godinama i srednjem životnom dogu smanjuje pojavu demencije za oko 30% (tzv. mediteranski tip ishrane) dok umerena redovna fizička aktivnost smanjuje rizik od demencije za još oko 30%.
Naravno, postoje i drugi razni faktori na koje može ili ne može da se utiče.
Alchajmerova bolest je nepoznatog uzroka. Postoje medikamenti koji mogu eventualno da uspore napredovanje bolesti, utiču na ponašanje ovih bolesnika i donekle poboljšaju intelektualno funkcionisanje.
Davanje inhibitora holinesteraze (donepezyl, rivastigmin, galantamin) povećava nivo acetilholina u mozgu i deluje povoljno na pamćenje i ponašanje.
Antagonisti NMDA glutamatnih receprtora (memantin) su druga grupa lekova koji olakšavaju smetnje i moguće i usporavaju napredovanje bolesti.
Neuroleptici nove generacije relativno uspešno ublažavaju poremećaje ponašanje bez značajnih neželjenih dejstava.
Osobe sa demencijom treba da vode što normalniji život, u početku samostalan, ali im je tokom bolesti potrebna sve veća pomoć. Okolina bolesnika i svakodnevna rutina treba da ostanu po mogućstvu isti , jer je njihova sposobnost prilagođavanja smanjena. Potrebno je da se obavlja stalna umerena fizička aktivnost i preporučuje se neki hobi što povoljnio utiče na ponašanje.
Emocionalna podrška je takođe veoma važna i smanjuje strahove, deptresivnost i osećaj napuštenosti.
Kod vaskularne demencije važno je preduzeti određene mere kako bi se redukovali ili potpuno isključili faktori rizika koji mogu dovesti do novih vaskularnih oštećenja. U tom smislu preporučuje se prestanak pušenja, regulisanje krvnog pritiska, smanjenje upotrebe soli u ishrani, redovno vežbanje i smanjenje prekomerne telesne težine.
Osobe koje su u povećanom riziku od moždanog udara, kao i one koje su ga već imale mogu da smanje rizik nastajanja novog šloga i primenom odgovarajućih lekova.
Bolesnici sa vaskularnom demencijom treba da se obrate specijalisti za pomoć radi prevencije novih udara i lečenja postojećeg stanja.